Vodolija - Manifest Onih Koji Sve Znaju, Ali Ništa ne Razumeju
Vodolija je znak koji misli da zna. Uvek. I kad ne zna. Posebno tad. Ona ne postavlja pitanja da bi razumela, nego da bi dokazala koliko su tuđa mišljenja ograničena, koliko je svet primitivno mesto koje čeka da ga ona prosvetli svojom vizijom. Problem je što ta vizija nikad nije završena. Poluproizvod ideje, nacrt utopije, misaoni eksperiment bez zaključka – to je teritorija Vodolije.
Njena sloboda nije autentična, već refleks bunta. Kad joj kažeš „ovako treba“, ona već u sledećem dahu odlučuje da neće. Ne zato što zna zašto, već zato što ne podnosi da nešto bude zadato. Vodolija ruši strukturu, ne zato da bi stvorila novu, nego da bi dokazala da joj strukture ne trebaju. I onda se čudi što stoji usred ruševine sopstvenog sistema vrednosti i ne zna kuda dalje.
Ona je intelektualni anarhista, spiritualni nihilista, emotivno odsutna, a moralno opsesivna. Uvek u potrazi za istinom, ali samo onom koja se uklapa u njenu samosliku. Kad govori o empatiji, zvuči kao da čita priručnik za robotiku. Kad govori o humanosti, imaš utisak da se obraća vrsti koja joj je odavno dosadila.
Vodolija je Jungova senka arhetipa Prometeja – onog koji je ukrao vatru, ali nije znao šta s njom da radi. Arhetip mentalne revolucije bez srca. Ona ne oseća, ona analizira osećaj. Ne voli čoveka, voli koncept čoveka. Sve je kod nje ideja, sve je misaona vežba, sve do trenutka kada život zatraži emociju – tada se isključi, nestane, kao da ju je neko izbrisao iz realnosti.
Najtužnije kod Vodolije je to što iskreno misli da je iznad svega toga. Da je transcendirala banalnost, da je „evoluirala“. U stvarnosti, samo se sakrila iza intelekta jer je svet previše neuredan, a emocija previše prljava za njen sterilni um.
Nema imperatora rođenih u tom znaku. Možda zato što nijedna imperija ne može da opstane na ideji koja odbija da se manifestuje. Vodolija bi i Rim srušila – ne iz mržnje, već iz dosade. Da vidi šta će biti. A kad bi sve nestalo, samo bi slegla ramenima i rekla: „Pa dobro, bilo je zastarelo ionako.“
Nek eksperimentiše s mašinama, nek preračunava večnost i popravlja realnost kao pokvaren softver. Samo je nemojte pustiti među ljude – tamo joj ništa ne radi, ni srce, ni empatija, ni signal.
