Venera u Ribama: Ljubav Kao Samouništenje Pod Svetlom Iluzije

Venera u Ribama nije zaljubljena u ljude. Ona je zaljubljena u ideju ljubavi. U sopstvenu patnju. U bol koji blista kao romantična magla oko ruševine koju je sama sagradila.

Ona ne voli tebe, već projekciju tebe, ideal, senku, fantazmu koju može da obožava, a onda razbije — u ime višeg smisla, poezije, sudbine, bilo čega što može da opravda njenu nesposobnost da vidi realnost bez filtera bola.

Venera u Ribama ne poznaje granice, a to ne znači da je slobodna. To znači da ne zna gde počinje, a gde prestaje. Nema filter između sebe i drugog. Upija kao sundjer, gubi oblik, rastvara se u “mi” koje ne postoji. I svaki put kad pomisli da je pronašla srodnu dušu, zapravo je pronašla samo još jednu pukotinu u sopstvenoj duši — i zaronila u nju, dok ne nestane svetlo.

Romantika? Da, ali kao religija. Ljubav? Kao iskupljenje. Seks? Kao žrtva. Sve se preliva, sve se topi. Iza te poetske duboke vode krije se potreba da bude spasitelj — ili žrtva. Najčešće oba u istom danu.

Partner nije čovek. On je simbol. On je Mesija ili đavo, ali nikad običan smrtnik. Jer običnost je smrt. Realnost je svetlo koje razbija mit, a bez mita — Venera u Ribama je gola, izgubljena i banalna. A to ne može da podnese.

Zato se hvata za nemoguće ljubavi, zabranjene veze, pogrešne ljude, nedostižne ideale. Sve što boli, sve što nije stvarno, sve što može da traje samo u snovima — to je njeno. Jer ako ne boli, nije ljubav. Ako nije kraj sveta, nije vredno priče.

I onda, kad se ružičasta magla raziđe, kad shvati da se ljubav ne pretvara u besmrtnost već u prazninu — počinje ritual samosažaljenja. Suze kao katarza, melanholija kao droga, umetnost kao opravdanje.

I sve to dok iznova piše mit o sebi: “Ja sam ta koja voli previše.” Ali istina je jednostavnija i mnogo surovija. Venera u Ribama voli da nestane u drugom jer ne zna kako da bude u sebi. Ljubav je sredstvo za bekstvo, a ne za spajanje.

Jung bi rekao:
“Što je veća svetlost, to je dublja senka.” Venera u Ribama pliva kroz tu senku sa osmehom
mučenice. Njena ljubav nije lek — to je simptom. I sve dok ne pogleda pravo u dno, u
sopstvenu potrebu da bude izgubljena, nikada neće pronaći ništa osim još jedne iluzije u kojoj
može dostojanstveno da potone.