Ribe – Manifest pasivne agresije u celofanu empatije

Ribe su znak koji oseća. Uvek. I kad nije njihovo. Posebno tad. Ona ne postavlja granice da bi čuvala sebe, već ih rastapa da bi dokazala kako je svet previše grub, a njena duša „previše fina“ za pravila. Ne sluša da bi razumela, već da bi potvrdila da je sve već unapred osuđeno na saosećanje, oproštaj i zaborav. Problem je što taj zaborav postaje metoda. Polumolitva, poluizvinjenje, skica spasenja bez plana – to je teritorija Ribe.

Njena sloboda nije izbor, nego bekstvo. Kažeš „ovde i sada“, a ona već klizi „tamo i nekad“. Ne zato što zna kuda ide, već zato što ne podnosi linije na mapi. Ribe ne ruše strukturu, one je tiho razvodne. Zavese od vlage, zidovi od pare. I onda se čude što se oslanjaju na sopstvenu maglu i propadaju kroz nju. Sve nestane „samo od sebe“, pa se sudbina proglašava krivcem. „Previše sam osećajna“, kaže – kao da je to dijagnoza koja leči stvarnost.

Riba je emotivni švercer, spiritualni eskapista, moralni relativista sa aureolom. Uvek u potrazi za istinom, ali samo onom koja opravdava suze. Kad govori o empatiji, to zvuči kao duga ispovest bez slušaoca – monolog očekivanja. Kad govori o ljubavi, čuješ himnu o ljubavi kao ideji, ne o čoveku. Ona ne voli osobu, ona obožava projekciju. Sjedinjavanje bez sebe, osmeh bez odluke, obećanje bez potpisa.

Jung bi rekao: Neptunova magla arhetipa – sirena koja peva spasenje, pa zaboravi koga je zvala. Arhetip rastapanja forme. Riba ne oseća tugu, ona je stanuje; ne voli mir, već ga glumi dok iznutra ključa. Sve je kod nje osećaj, sve je slutnja, sve dok život ne zatraži granicu. Tada se povuče u dubinu, utiša signal i nestane kao da je uvek bila legenda, nikad prisutna.

Najtužnije kod Ribe je što iskreno misli da je patnja dokaz plemenitosti. Da je „izabrana“ da nosi teret. U stvarnosti, često je to samo fino upakovan izgovor da ne preuzme odgovornost. Svet je preoštar, ljudi preglasni, a ona prekrhka – i eto savršenog alibija za nečinjenje. Romantizuje sopstvenu konfuziju kao da je mistika, a to je tek voda bez posude.

Ribe ne pate zbog „dubine“ nego zbog manjka granica. Njihov mehanizam: pasivna agresija umotana u empatiju. Idealizuju te dok hraniš fantaziju, devalviraju čim tražiš konkretan potez. Identitet žrtve im je valuta: suzama pregovaraju, krivicom upravljaju, odgovornost razvodnjavaju. Zavisne od spajanja, beže kad treba da izdrže frustraciju — anksiozno-izbegavajući stil pun gas. Ne biraju partnere, biraju projekte za spašavanje. Granice im nisu linija nego želja. Umesto odluke – „intuicija“. Umesto „uradiću“ – „osećam“. Rezultat: isti obrazac, isti ishod, ista drama.

Ribe ne pate jer su „duboke“, nego jer odlažu stvarnost. Njihova empatija je PR, pasivna agresija logistika. Idealizuju dok ih hraniš, devalviraju čim tražiš potez. Osećaj im je valuta, odgovornost rashod. Više veruju „slutnji“ nego činjenici, više sceni nego učinku. Sve ostalo je alibi.